Резултати ће бити објављени до 31. октобра. Ово су најбољи радови по мишљењу нашег жирија:

 

Сузбијање насиља на интернету

Тишина. Полуишарана просторија примамљивом светлошћу. Пребледели обриси магле обмотавају стакло на прозорима, док је зрак нехотице вешто прожима наговештавајући зору. Муклу гласовну одсутност новог октобарског дана прекида нагли звук, тон будилника који ме дочека сваког јутра, попрскан осионошћу. И након прве кафе, у наредних пола сата, колико ми је остало до поласка у школу, проверила сам мејл и погледала обавештења која су ме чекала на фејсбуку. Листајући почетну страну ове друштвене мреже често сам сретала провокативне слике особа које вероватно нису ни знале за фотографије, иначе, сигурна сам да не би дозволиле њихову објаву. Зашто људи имају потребу за подлим делима, јавним исмевањем и понижавањем због индивидуалне различитости; стално ми се то питање врзма по глави. И колико год покушавала да дам одговарајуће одговоре на ово питање долазим до закључка да су једина логична објашњења: завист и љубомора. Труљење вредности човека, и то све под утицајем медија. Мада, вероватно вас занима да ли сам се нашла и ја у некој од сличних ситуација… Рећи ћу вам: нисам, али знам  једну која је оставила велики и неизбрисиви печат, мастилом који не бледи, на души особе о којој ћу вам говорити.
Пре само пар месеци, једна љупка девојка, пријатног лика, прослављала је рођендан са друштвом на великом одмору. Звоно, укључујући гласове, по који гласни смех преплитали су се тог дана ходницима Гимназије. Насмејаних лица прилазили су у жељи да јој честитају, чак и они које су красиле дивне, скоро савршене маске рађене по скици незрелости, непоштовања и користи. И наравно, пошто су им одлично пристајале уз карактер нису се разликовали од правих пријатеља. Искористивши ту идеалну прилику, фотографисале су из прикрајка ходника, и после непуна три сата фотографија прерађена у једном од познатих програма, у фотошопу, нашла се објављена на интернет страници. Како кажу да слика говори више од хиљаду речи, тако су и тотално погрешна тумачења ње дошла и до Андреиних ушију. Непомично стајала је загрљена са својим другом из одељења, док је позадина била смерно затамњена. Видевши слику, зачуо се тежак, али јако дубок уздах, након кога је уследила суза, која осликаваше наивност њеног духа. Убрзо након што је слика подељена на интернет страници, и доспела до читавог света, дечко са којим је била показао је дрскост, охолост и неповерење. Баш када јој је највише био потребан, када јој је неопходна била утеха, савет и подршка, нико осим родитеља није био поред ње да јој помогне да се избори за правду, да истином прегази лаж.
Приче, исмевања иза ћошкова, подмех на оним истим лицима уследили су након овог ни мало пријатног догађаја. Зашто су то урадиле? Да би је понизиле и одвојиле од читавог света? Или су можда пак желеле да се поиграју њоме? Шта је тада било у њиховим мислима и да ли их заиста не гризе савест што су то урадиле?
„Стоп насиљу на интернету“ – једна од учесталих реченица које се врте у круг. Али, зар људи не виде да једни другима стварају насиље?! Хране се туђим уздасима, сузама, безнађем, бескрајним очајем. Вапе за сузбијањем среће људи који чине њихову социјалну средину, предавајући се руглу индивидуе. И на крају, када се деси овако нешто, та особа остаје упамћена, такорећи етикетирана. Желела она то или не, не може променити и утицати на свест повлађујуће околине, беставног понашања. Насиље не интернету је све чешћа појава, и док сами не осетимо на својој кожи како је то осећати толики терет на раменима незаслужено, никада нећемо стопостотно делити сензуалност те особе. Зато, не дозволимо да насиље покуца и на наша врата! Ширимо свест људима да поново буду пријатељи, не као на фејсбуку, већ они прави, искрени, који ће ти пружити руку у невољи и тиме показати њихову хуманост и вредност, а не прихватити захтев за пријатељство. Нека дворишта поново забрује дечијим играма, а паркови се напуне људима вољним дружења. Докажимо да не постоји запарложеност међу нама, и да развучен осмех буде веза између нас! А сада ме извините, моје време за причу је истекло, журим у школу. Видимо се на неким наредним страницама!

Песниково Сунце

 

Безбедност деце на Интернету

 

Интернет?

Моћно оружје или сред вихора сламка?

Интернет?

Помоћ или замка?

Паукова мрежа или знања дар?

Интернет- господар и цар:

Постајеш лака жртва Интернета

заробљеник и мета.

Уживање у чарима интернета

честа је слика…

Данас сам до закључка дошла

да су мој деда и баба свестрани,

отворили профиле на фејсбук страни…

И лажни профил деда има,

каже да се зове Сима

и мало нешто година има…

Једнога дана изненада на фејсбук страни

затекох бабин профил тазе активирани…

Подмладила се баба, ставила и силиконе

тагују сви њене балоне…

Баба и деда прихватају пријатеље без реда.
Разговор на фејсбуку тече

лакше се савлада зимско вече.

Гуглају и не морају да вичу,

сада могу поруке и да сричу,

доста им драња и друштвених окупљања.

У једној соби Он, у другој Она,

нема више викања, урликања, ни глувих телефона,

не одврће се дугме на ТВ-у до краја када се слушају вести

на фејсбуку се лепше чита, а и играју се до бесвести…

У екран буље нетремице у игрице,

освајају делић по делић , парче по парче,

немилице фејсбук арче.

Деда забрањене странице бесплатно сада гледа,

баба серије гледа без реда,

начињу се до јуче табу теме,

нема дилеме

осавременио фејсбук бабу и деду

заборавили да им здравље није у реду.

Четују уз лажни профил фино,

пијуцкају вино,

деда набацио photoshop-мишиће,

баба силиконе,

деда у ватри гори

баба га саветује да мало одмори…

Лети четују на лаптоп-у  у хладу,

једу чоколаду и пијуцкају лимунаду.

Могу до миле воље да тагују

више се не досађују

Са унуцима играју “Слагалицу“

уз топлу чоколаду и повећу пицу,

баба више пите не меси,

наручују се из пекаре брзи деликатеси,

слична је сада некој контеси,

занимају је и конгреси,

занимају је белосветски урнебеси,

а лајкује и некој поетеси.

Чита деда вести и баш се ражести

  1. настала фејсбук мрежа:

“Реко бих неистина тежа“.

Чудног ли исказа поред скенираног доказа…

Опет се воле и једно другом су мили,

где све путем фејсбука нису били,

видели су шта су хтели,

путовали где су пожелели,

из собе се нису макли

дружили се, а годинама се нису чак ни дотакли.

Бака и дека сред Интернета- унуку честа су слика!

Једнога дана хаковали баки профил и преузели слику

доцртали бркове, па сада личи на комшију Мику.

Бака унуку савете дели:

“Стварај себи безбедне профиле

како не би постао жртва злостављања

и интернетског управљања.

Честа је крађа идентитета,

буди пажљив да не упознаш и друге стране Интернета.

Упознај линк:

“Сигурнетицу“ и “Хиперлинк- безбедан клик“

како би имао безбедан профил и постао сигуран Инернет лик.

Превентивна едукација доступна је свима,

да безбедан профил свако има,

раширила се порнографија,

ојачала интернет мафија

развила се експертска злобна елита,

фејсбук свита

под балдахином звезда Интернета

исплела замке за младе интернет странке.“

Унук баку пажљиво слуша,

па се његова млада душа интернетског насиља гнуша:

“Бако, “нећу да будем мета са Нета“,

испод шареног плашта налази се, значи, свашта,

али знањем ћемо победити зло, Интернета се више не плашимо!“

 

designer05

 

Пријатељице и пријатељи са нета…

 

            Интернет, модерне технологије, недостатак времена и мноштво информација нужно утичу на природу комуникација и понашања. Нека правила из обичног живота притом не престају да важе, штавише, једно од непромењивих правила и даље остаје: “Понашај се према другима онако како желиш да се други понашају према теби”.

            Припази шта шаљеш на нет. На тај начин шаљеш и слику о себи и утичеш на друге. Зашто пишеш вулгарности на својим постовима, да ли мислиш да ћеш на тај начин да се разликујеш од других, да си храбрији, одважнији. Не, драги пријатељу, то само говори о теби да си прост, а то се многима неће свидети.

            Драга пријатељице можда су те твоје фотографије стварно лепе, али не верујем да би ти мама дозволила да их јавно објављујеш. Превише вулгарно, превише провокативно. Очигледно је да имаш погрешне идоле. Ако мислиш да су фотке у реду, бар подеси приватност, или желиш да их баш свако види. Свакаквих људи има на друштвеним мрежама, није ти то баш паметно.

            Пријатељу, разумем ја да си ти велики навијач свог клуба, али не мораш да се свађаш и вређаш навијаче противничког. И какве су ти то песмице? Ружне и увредљиве? И зашто то показујеш руком, то само говори о твојој некултури и непоштовању противника? Није брате спортски.

            Друже, зашто ти сметају Роми и хомосексуалци? Зашто пишеш тако ружне коментаре? Да ли можеш да схватиш да нас има различитих и да свако има право на свој живот? Да ли они тебе нечим угрожавају? Не, наравно…А ти њих? То се зове насиље, а насиљу треба рећи НЕ. Оно што не желиш себи, не ради ни другима. Промени свест, изабери праву страну! Особе које у својим статусима, сликама и видеима показују било какву мржњу на основу националности, вере, боје коже или сексуалне опредјељености − ПРИЈАВИ! То је најмање што можеш учинити у борби за једнакост…

            Непозната пријатељице, зашто си другарици из школе направила лажни профил и назвала га погрдним именом? Да ли мислиш да је у реду некога називати тако и то иза леђа, вређати га и понижавати? Шта мислиш како се она осећа? А њена мама? А ти, када би теби неко нешто овако урадио? Немој оговарати или омаловажавати друге на интернету под псеудонимом. Ако желиш нешто рећи, суочи се с том особом или бар кажи своје име. Анонимно оговарање и омаловажавање на интернету чин је кукавице, особе која нема достојанство.

            Непознати друже, без обзира на сва писана и неписана правила, имај увек на уму да је све што је илегално у стварном животу илегално и на интернету. Немој се заваравати мислећи да се можеш сакрити иза измишљеног надимка и лажног профила и писати свакакве глупости и досађивати другима.

            Пријатељи моји, стављате свакакве слике и постове и баш вас брига како вам изгледају профили и које информације стоје на њима. Пазите на свој онлине имиџ јер то виде и ваши наставници, рођаци и родитељи и никад не знате хоће ли вам будућност зависити од утиска који су стекли на основу онога што сте им ви јавно показали.

            Другарице моје и другови, утврђено је да је количина глупости изражена у објављеним статусима и фотографијама пропорционална времену проведеном на Фејсбуку израженом у сатима по дану. Одјавите се понекад, водите стварни живот, прошетајте у парку са искљученим телефонима, причајте о свакодневним стварима, смејте се и причајте и осетите стваран живот око себе. Интернет је дивна ствар, али само у ограниченим количинама.

            Запамтите на крају да друштвена мрежа није живот него је живот друштвена мрежа. ( Ово сам прочитао негде на нету и много ми се свидело.)

фотке су у реду

                                                      (Не)обична  прича

 

      21. век – кажу, век просперитета, технолошког напретка, роботизације, компјутеризације… и заиста, млади не могу замислити живот без интернета. Крилатицу – да је књига најбољи друг заменили су са – мобилни телефон је најбољи друг, наравно, уколико преко њега имају приступ интернету. Са њим лежу, уз њега се буде, он им је прозор у свет. Све што раде имају потребу да поделе на фејсбуку; тамо откривају своје мисли, осећања, интересовања. Не састају се више на игралиштима, већ у групама за ћаскање. Тако је све лакше – развијају се нова познанства, одржавају стара, разговора се са неким ко је на другој страни планете. Свакако, једна јако, јако добра ствар.

     „Хеј, ћао! Ја сам Никола“, нижу се речи на екрану… „Имам 9 година и волим дружења“, наставља се уз обавезни смајлић. „Хоћеш ли да будемо другови?“ Са друге стране стиже одговор: „Наравно! Ја сам Петар, имам 10 година.Обожавам кошарку“. Преписка нових пријатеља, који се лично нису ни упознали, текла је данима. Спојила си их иста интересовања и жеља за дружењем. Испоставило се да су из истог града; све је указивало на почетак дивног пријатељства. „Изазивам те на баскет сутра у сумрак, да избегнемо гужву“, предложи Никола. „Супер! Прихватам! Наћи ћемо се код старог игралишта. Понеси лопту“. И један и други су с нестрпљењем очекивали заказани сусрет.

     Пада вече. Игралиште пусто, оронуло, поред њега зарастао парк. Пролазника скоро и да нема. Тек две прилике, два човека у зрелим годинама шетају се око игралишта. Један у руци држи кошаркашку лопту. Испод ока се одмеравају, нестрпљиво гледају на сат. Ваљда им је било непријатно, па почеше да разговарају: „Здраво, ја сам Никола“. „А ја Петар“, изусти други, а онда заћуташе скамењених погледа. Једном се чело ороси знојем, други је нервозно брисао влажне дланове. Истина, коју су обојица прећуткивала, осећала се у ваздуху. Ухватили су се у сопствену замку. Разочарање им се обојици видело на лицима. А онда, не помињући разлог свог доласка, почеше необавезно да разговарају. И један и други су самци, без посла, руине у велеграду. Без игде иког, породице, пријатеља на ког би се ослонили, таворе дане усамљени, несрећни. То је њихова животна прича, која их је и повела странпутицом. На крају свако од њих, неугледан, безличан, а ипак опасан по децу, пође својим путем. Искрено се надам да ће их закон препознати.

    А могло је и другачије да се заврши да је Никола стварно дечак од 9 година, који жели другара за играње кошарке… нажалост, такве ствари данас нису реткост. Лажно представљање, хиљаду неистина, унапред осмишљена прича за остваривање страшних циљева… поверење које се указује некоме кога нисмо никада видели обија се о главу. Наивност се најстроже кажњава. Интернет то омогућава. Предатори то користе. Не приђемо ли задовољствима која интернет пружа мудро и опрезно, ко зна како ћемо завршити истиниту причу, која се наших сопствених живота тиче.

     Кажу, 21. век је век напретка, бољитка, просперитета…

     Хм…

            живот 23

 

Магичних 5000

 

            Пре око годину дана, нашао сам се у чудној ситуацији између моје љубави према интернету и моје безбедности.

            Интернет је место забаве, комуникације са људима и упознавање са другим особама. Ипак, колико деца могу да препознају добере и лоше људе, и како да избегну опасности. О овоме нисам размишљао, све док нисам прочитао причу у о малој Ани. Та прича ми је променила представу о томе шта је у опште интернет. Нисам ни слутио да се коришћењем интернета може довести у опасност мој живот у стварном свету. И баш то, стваран свет и виртуелна мрежа и јесте оно што прави разлику између забаве и опасности. Када се умеша живот на нету у прави живот настаје опасност. Но, да се вратимо на причи о малој Ани.

Живела је у лошем крају у коме је било наркомана и проблематичне деце. Због тога њени родитељи су је нерадо пуштали напоље и нису јој дозвољавали да се дружи са децом коју они не познају. Пошто је доста времена проводила у кући, родитељи су јој обећали лап топ за рођендан. Она се неизмерно радовала том дану и очекиваном поклону. Тај дан је коначно дошао и Ана је била пресрећна. По завршетку рођенданске забаве, одмах се затворила у собу и прво што је урадила, отворила је фејсбук профил. Четовала је са својим другарицама, проверавала је профиле других, гладала слике и снимке….. Најзад се осећала као да је њен живот  добио смисао: осећала се испуњено и задовољно. Након пар дана, имала је око 50-ак пријатеља али то није било довољно. Неке од њених другарица из школе достигле су и магичну бројку од 5000. На фејсбуку када прихватиш првог пријатеља стиже ти порука „магичних 5000 пријатеља“. Више се није осећала задовољна и хтела је као и њене другарице да достигне магични број како би могла у школи да се хвали тиме. По цео дан је седела затворена у соби, слала и прихватала захтеве за пријатељство. Један од њених нових пријатеља се посебно издвајао и са њим је највише четовала. То је био Марко, млади београђанин, лепо васпитан, пажљив, духовит и културан. Убрзо је он постао и пријатељ свих њених другарица које су га обожавале, а њој је импоновало јер их је она повезала са њим. Пролазили су дани и тај фин и културни Марко претварао се у потпуну супротност. Постајао је нкултуран, безобразан и његове поруке су све више попримале сексуалне садржаје. Ану је то јако узнемирило и хтела је да прекине сваки контакт са њим. Није смела да се обрати родитељима, било ју је срамота. Покушала је другарицама да објасни какав је у ствари Марко али је он својим порукама и њене другарице окренуо против ње. Одбачена од пријатеља и без ичије помоћи, Ана није видела излаз и побегла је од куће. Није знала где да оде. Било јој је битно да побегне од свега тога. Када су родитељи схватили да је нестала, кренули су у потрагу за њом. Тада су схватили да и људи у насељу нису толико лоши јер су многи од њих помогли у потрази за њиховом ћерком. У тренутку, Ана је помисила да је једини излаз из свега тога да се убије. Закорачила је у реку и њена та помсао би се и остварила да се ту није нашао дечак Марко који је скочио и загрлио је. Тада се опет осетила поново испуњено и задовољно. Тај Марко је постао њен пријатељ за цео живот, а за то је био потребан један стваран људски додир.

            Интернет може бити забаван и користан, али морамо научити да правимо разлику између виртуелног и стварног живота. Требамо увек бити опрезни у контакту са другима. Никада не знамо ко се крије иза нечијег профила. Важнији је један људски додир него 5000 магичних.

             Логика 2002

 

Сусрет који ју је променио

     Један сасвим обичан јесењи дан ближио се крају. С обзиром да је мрак већ одавно прекрио небески свод,  четрнаестогодишља девојчица, по имену Марија, седела је покрај свог рачунара. Њено лице се купало у светлу које је допирало из правца великог монитора. Забављала се на друштвеним мрежама што је постала њена навика. Доста времена је проводила у дописивању са бројним пријатељима. С обзиром на то да јој је рачунар поред школских обавеза био једина занимација, из дана у дан је постајала све вештија у коришћењу истог. Гледајући фотографије  своје најбоље другарице приметила је да је добила нови захтев за пријатељство. Када га је отворила схвтила је да не познаје особу која га је послала али јој то није представљало препреку у намери да на својој листи пријатеља има што више људи. У року од пар секунди је прихватила предходно поменути захтев и кренула у обилазак профила свог новог пријатеља. Био је то дечак њених година који је живо у другом граду. Напустила је његов профил и почела са пуштањем својим омиљених песама.

     Кроз пар дана је потпуно заборавила на свог новог виртуелног пријатеља, али се поново њега  присетила када је прочитала  коментар који је био написан испод њене фотографије. У коментару јој је уделило комплимент. Марији се то допало, јер свакоме комплименти пријају. Након што се захвалила послала му је поруку у којој га је питала да ли се познају. Њен нови пријатељ који се звао Никола убрзо је написао да се никада до сада нису среле, али је он пожелео да на друштвеној мрежи постану пријатељи како би оствариле контакт. Њихово дописивање се наставило. Толико су се спријатељили да су се готово свакодневно дописивали. Након два месеца интезивног дописивања Марија је предложила да се чују преко Скајпа што је Никола одбио уз изговор да му је веб камера у квару и да тренутно нема довољно новца за куповину нове камерице. Марији је све то у први мах деловало помало чудно али је без речи прешла преко тога и наставила дописивање са својим  новим другом, са којом се у реалном животу до сада није сусрела.

      Дани су се попут бисера ређали великом брзионом сачињавајући огрлицу коју су улепшавале Николине поруке.  Она се временом заљубила у њега и пожелела је да бар чује његов глас. У поруци му је послала свој број телефона када је рекао да ће је позвати, али то није учинио. Наводно није имао довољно кредита за позив а свој број није знао напамет па га из тог разлога није могао послати. Марија никоме од старијих није рекла да има новог пријатеља са којим је готово свакодневно у контакту. Њеним родитељима је постало чудно то што је почела знатно више времена да проводи у својој соби, али с обзиром на то да су имали доста обавеза нису имали времена да се баве том проблематиком. Говорили су једни другима да пубертет чини своје и да можда она жели да буде сама али реална слика је била обојена другачијим тоновима. Марија је пожелела да се сусретне са својим новим другом а сада већ и великом симпатом. Када му је то саопштила он је рекао  да ће доћи у Београд, иначе град у коме је она живела са својом породицом.

     Пролеће је већ закуцао на врата када се Марија упутила ка месту на коме  је требало да се сусретну. Ваздух је био свеж, лагани поветарац је миловао Маријино нежно и младо лице. Могле су се видете и ласте које су се враћале својим домовима. Све је деловало мирно, потпуно хармонично и ништа није наговештавало да ће се догодити нешто неочекивано и донекле кобно. Када је стигла до унапред договорене локације Марија није приметила дечака који је требао да је сачека. Стајала је и чекала. Већ је постала нервозна. Себи је постављала хиљаду питања. У ишчекивању је почела и да се каје што је уопште пожелела да се сусретне са тим дечаком. Њене мисли је прекинула дечак који је изговорио њено име. Био је то Никола. Када га је видела осетила је огромно олакшање. Страх и осећај кривице су нестали. Њено срце је испунила радост. Била је пресрећна што је коначно у реалном свету упознала дечака са којим се последњих месеци дописивала на друштвеној мрежи. Са њим је кренула у шетњу. Он ју је одвео до куће која је њој била непозната. Када га је упитала где иду, рекао је да је то кућа његових рођака који желе да је упознају. Кућа је била велика, имала је пространо и лепо уређено двориште са доста цвећа. Све је наизглед деловало мирно и лепо. Али када су закорачили у унутрашњост куће Маријино одушевљење је нестало. Просторија у коју су ушли била је неокречена и мрачна, на поду се налазио бетон и све је деловало јако страшно. У кући су се налазила три одрасла човека која су на себи имала црна одела. Марија је желела да изађе али су врата била закључана. Почела је да дрхти. Сузе су се сливале низ њено лице а док се она сећала потпуно беспомоћно. Никола јој је узео мобилни који јој је био у руци и бацио на под док јој је један од тројице људи рекао да нема разлога за страх.

     Циљ тих људи била је финансијска добит. Желели су да на што лакши начин дођу до новца. Обмањивање деце им се учинило као најједноставнији начин што се касније испоставило као тачно. Никола је био само један од многобројних пијуна у њиховој немилосрдној шаховској игри. Он је имао задатак да придобије поверење девојчица како би они могли да узму новац од њихових родитеља. Исто то су урадили и са Маријом. Позвали су њене родитеље и тражили да одређену суму новца донесу у договорено време како би њихова ћерка остала у животу. Они су то и учинили али су о свему обавестили полицију.

      Марија је након тог немилог догађаја постала другачија, много другачија. Више није веровала људима. Због стреса који је преживела морала је да користи лекове које јој је препоручио лекар. У њеном животу се након тог догађаја доста тога променило. Није могла да се помири са тим да је тако олако насела на све те поруке које јој је Никола слао. Након неког времена сазнала је да је заправо и он био велика жртва. Када је он успео да изађе из опаке игре тих људи постао је Маријин добар пријатељ. Али она више није била она иста наивна девојчица. Од тада се доста променила.

      Била је то једна велика школа за њу. Научила је да Интернет ма колико био користан има и мане. Знала је да више никоме на друштвеним мрежама не сме да открива податке о себи и својој породици. Након тога је и даље користила Интернет када је желела да дође до неких информација које су јој биле неопходне али се више у дописивања са непознатим њудима није упуштала што никоме не би препоручила.

        Дом ученика

 

Дневник једне жртве

 

Драги дневниче,                                                                                                                                                                       12.7.2013.

Данас сам случајно налетела на форум „Браонци“. Делује као занимљив форум. Дуго сам размишљала да ли да се пријавим. Ипак траже пријаву- мејл и шифру. Али, зашто бих се бринула. Мислим да то није толико опасно. Ипак су то људи који желе да се друже. Можда упознам неког забавног, никад се не зна.

Драги дневниче,                                                                                                                                                                        15.7.2013.

Упознала сам на форуму особу под именом акробатски пацов. Зар није симпатично? Мало смо се дописивали и изгледа да је мојих година. Штавише имамо слична интересовања. Колико је интернет добра ствар! Можеш да упознаш много људи и да се са њима дружиш. Ово је била добра идеја.

Драги дневниче,                                                                                                                                                                         21.7.2013.

Данас сам се опет дописивала са акробатским пацовом. Баш је пријатан. Нећу да кажем да ме је наговорио да му пошаљем слику, али било би глупо да му не пошаљем, јер ми је он већ послао неколико својих. Рекао ми је да сам лепа. Због њега се осећам посебном. Узбуђена сам!

Драги дневниче,                                                                                                                                                                         1.8.2013.

Данас ми је акробатски пацов предложио да се видимо. Не знам шта да му кажем. Шта ти мислиш? Да ли да пристанем? Двоумим се. Ипак га не познајем довољно. Нећу ићи. Тако је боље и безбедније. Ма ко зна ко је то. Шта ми је требало да се упуштам у ово.

Драги дневниче,                                                                                                                                                                         2.8.2013.

Саопштила сам акробатском пацову да не желим да се видим са њим. Покушавао је да ме увери у то да би требало да се видимо. Нећу! Рекла сам да не желим. То је моја одлука.

Драги дневниче,                                                                                                                                                                          8.8.2013.

У последњих неколико недеља акробатски пацов се мења. Почео је да ме вређа. Није онај исти. Не могу да верујем! Рекао је да нисам лепа, да је мислио да сам паметнија од других девојчица мојих година. Можда сам погрешила?! Као да су његове поруке све агресивније. Мислим да је почео да ме  вређа. Питам се да ли сам ставарно лепа? Можда је у праву.

Драги дневниче,                                                                                                                                                                           8.8.2013.

Више не могу! Почела сам да сумњам у себе. Да ли сам паметна? Као да ме сваким даном уверава у то да нисам. Чак је поменуо да сам га издала. Рекао је да више нема поверења у мене. Да ли да се обратим некоме са форума? Неком старијем? Родитељу? Не, они су досадни. Не би разумели.

Драги дневниче,                                                                                                                                                                          25.8.2013.

Све је горе. Размишљам да одем код психолога. Можда ће она разумети моју ситуацију. Као да чујем речи које ми је послао. Све више верујем у њих. Размишљам и о сликама које сам послала. Ко је тај дечко? Осећам се изгубљено.

Драги дневниче,                                                                                                                                                                           6.9.2013.

Данас су ме сви некако чудно гледали. Нисам знала о чему се ради. Касније ми је рекла Марија да су моје фотографије постављене на сајту за упознавање. Лажно име, лажно годиште, а моја слика. Како је ово могло да ми се догоди?

Драги дневниче,

Већ два месеца покушавам да се изборим са овим проблемом. Нисам мислила да је овако тешко. Ко би знао? Срамота ме је да причам са друштвом о томе. Волела бих да могу да сазнам ко је то. Само да ми каже зашто је то урадио. Да ли је ставрно мислио оно што је рекао?

Драги дневниче,                                                                                                                                                                       10.12.2013.

Коначно се осећам својом и слободном. Сада могу да причам са људима о мом проблему. У томе ми је доста помогла Ана- психолог моје школе. Објаснила ми је да не би требалo да осећам кривицу за све што се издешавало. Схватила сам да је та особа само желела да ми науди. Нажалост, била сам жртва. Али, сада сам јача, јер знам да је битно шта ја мислим! Сада знам да сам особа која вреди! Научила сам много из ове ситуације. Пре свега, да интернет има и добрих и лоших страна. Сада пажљиво користим интернет! Више не тражим пријатеље преко форума, већ у стварном свету. Ко зна ко је оно био? Битно је да је то остало иза мене. Волим и ценим себе и своје мишљење. Мишљење непознатих људи ме не дотиче. А тебе?

 

 

 ЗУВА

 

 

Балони, лопте, лутке, ракете,

Е то су играчке за свако дете!

Зато се оно играјући њима

Безбедно осећа и срећу прима.

Епоха нове забаве доноси,

Детињство безбрижно компијутер односи.

Наизглед је безазлен тај интернет,али

Опасност крије његов шарени свет.

Савете одраслих деца треба да уваже

Тако што ће прихватити то што они траже:

 

Да не одговарају на сумњиве поруке,

Емоције да скривају и не остављају податке,

Цене своју приватност, али и поштују туђу,

Евентуално са познатима у контакт да уђу.

 

Нека створе профиле и своје шифре заштите

А родитељи нека њихове поступке прате.

 

И када своје слике излажу, прво нека их родитељима покажу.

Наивни, добродушни и без злих намера,

Тешко ће схватити опасности твитера,

Е ако њему додамо још и фејсбук

Редовно деци ограничавати рок.

Нек свако дете савете ове запамти,

Екскурзије и излете нек изводи, али да се брзо врати.

Тако ће бити безбедно на интернету и

Уживаће у његовом виртуелном свету.

 

 

05121998

 

 

МИЛЕТОВА ПРИЧА

 

            Седео је на својој жутој столици. Иако столица није била жута, већ зелена, он ју је звао – жута.

          Био је на сајту на којем је волео да гледа половне аутомобиле. У исто време, у другом прозору му је био укључен Фејсбук. Већ неко време причао је са неком девојком путем те мреже. Било му је занимљиво колико се добро разуме у моделе аутомобила, што је била његова страст. И тако… једна страст је водила ка другој. Знао је да Фејсбук у већини користе деца која се представљају као много старија, са сликама лепотица скинутих са ко зна којих сајтова. Препознавао их је по наивним срцима и цветићима. Тога на овом профилу није било. Сасвим обична девојка, са мало више слика аутомобила и мало мање слика са летовања, али било је јасно да ствар није лажна. Уосталом, чак и да јесте, шта га брига. Било му је занимљиво да са њом ћаска о моделима који нису носили најновије креације, већ о моделима чија се каросерија преливала сјајем на сајмовима аутомобила. На крају крајева, кад зелена столица може да буде жута, шта има везе ко је његов саговорник.

            Миле је био средњошколац, са оба родитеља, али они су толико били заузети свађама да му није падало на памет да било шта дели са њима. Његов отац сигурно није знао разлику између алфа ромеа и тријумфа, а мајци је било сасвим свеједно да ли девојка има жуту или зелену косу. После два месеца Миле је од Кети добио позив да се нађу на изложби олдтајмера. Изложба је била на центру и Миле је упитао како ће се наћи у толикој гужви. „Имаш моју слику на профилу“, стигла је порука. „Наравно, како сам глуп!“, Миле је написао, али је ипак имао трунку сумње, која се појачала после следеће поруке: „Знаш, у праву си. Биће гужва. Зашто се не бисмо нашли вечерас на паркингу код старог тржног центра? Дођи својим „астоном“, а ја ћу ти показати своју лепотицу са новим браницима“ Миле је сада схватио да је он тај који је лагао. Од половних аутомобила имао је само ћалетовог „југа“, а био је сувише млад за возачку дозволу. Радозналост је била јача од разума. Позвао је пријатеље да бициклима оду до прилично мрачног паркинга. Сакрили су се у жбуњу. На паркингу су стајала два старија мушкарца поред комбија. Један од мушкараца је извадио мобилни телефон и почео је да нервозно куцка поруку. Милетов џеп је зазвонио препознатљивом мелодијом. „Како сам глуп! Ко ме је терао да остављам број!“ – Миле је са друговима скочио на бицкл и вртео педале у ритму мелодије са своје „нокије“ на којој је писало „непознат број“.

            Побегли су и брзо схватили да су замало постали жртве крадљиваца кола. Све се уклапало. То вече Миле није спавао. Грозничаво је размишљао шта да ради. Да ли да угаси профил, пријави случај полицији…?  Није смео ни да укључи рачунар. После недељу дана поново је, са пријатељевог компјутера, погледао сада већ јасно лажни профил девојке. Слика је била другачија, али видео је многе коментаре, чак и од људи које лично познаје. Пријавио је случај полицији и труди се да не размишља о томе. Први пут је почео да размишља о ИП адресама које су му играле пред очима свако вече. Престао је да сања о „јагуару“ у својој гаражи виле на мору. Сео је на бицикл, удисао ваздух и заменио је столицу.

 „СТОЛИЦА“

 

 

ПОГЛЕДАЈ СЕ

 

     Погледај се. Погледај се у огледалу, ако још увек можеш да гледаш. Подочњаци, неиспаваност, нервоза… Све се то види на твом 14 година старом лицу које треба да је младо. Да ли се препознајеш, да ли личиш на себе, да ли си то стварно ти. Ако ставиш још једно огледало, видећеш себе бескрајно умноженог. Који лик је прави? Да ли сви ти ликови стварно постоје?

     Можеш да куцаш затворених очију на тастатури, осетљивост јагодица ти је изузетна, али са памћењем имаш проблема. Знаш тачно сваки код који ти треба за игрицу, али заборављаш имена и лица пријатеља. Немаш времена. Сваки секунд, минут, дан се претварају у трку са временом. Још један ниво, још један рецорд. Играш фудбал у ПЕС-у, возиш скејт као Тони Хок, упознајеш људе кроз Симсе и Секонд Лајф. Ништа ти недостаје. Сем времена, наравно.

     Не брину те приче о безбедности на интернету, јер ти о томе знаш све. Теби то не може да се деси. Умеш да скидаш са торента, крекујеш игрице без проблема, стављаш печ. Обрнуо с ии најтеже игрице по 100 пута. Уписао се на листу и нико не може да те стигне. Ти си гејмер. Имаш кул никнејм, мада ти је мало криво што те више нико не ословљава по правом имену, сем родитеља који те повремено подсете да расклониш кесице од чипса са тепиха, наместиш кревет и спакујеш ствари за школу. Подсећају те да носиш наочари, а неће да ти купе гуглове за виртуелну реалност.

      Сигуран си у себе. Видиш свој одраз у монитору и смета ти, јер не видиш добро игру. Спушташ ролетне и настављаш. Одједном – потпуни мрак, сем црвене лампице на продужном каблу. Струје има и ти рестартујеш компјутер. Једна те иста порука која ти ређа речи као што су eror, failure, crush, not responding … Можда није требало да скидаш ону игрицу, али сада је касно. Мрак је и више не можеш да се погледаш ни у огледалу.

     Подигни ролетну. Погледај улицу. Људи се крећу без баговања. Небо није тако плаво као у Асасинс Криду, али има мирис.

 

Start game. Level 1. Welcome, Beginer.

 

 “ОГЛЕДАЛО”

 

 

У посети Земљи

     Бум! Само се то чуло када сам са својим бродом слетео на Земљу. Да, ја сам ванземаљац и долазим са другог краја Универзума. Не можете ни да земислите шта се дешава на овој планети пуној река, поља, винограда…

    Тамо живи један окрутни Саша и једно сиромашно, ромско насеље. Хм, можда реч окрутан не може потпуно описати Сашу. Он је много гори! Сваког дана, сав у насилничком заносу, користи Фејсбук као своје оружје. Како сам сазнао, то је једна јако занимљива мрежа…На мети се нашао Маки, најслабашнији од свих ромских дечака. Сваког дана Саша упућује претеће поруке путем Фејсбука. Измењене, омаловажавајуће фотографије овог ромског дечака нашле су се на разним злонамерним сајтовима. Сваки тренутак на Фејсбуку, Саша је користио да исмеје Макија, увреди га и уплаши. Тога нема на мојој планети. Тамо влада другачија, срећнија клима Универзума. Ужаснут и запањен, посматрао сам малог Макија из свог брода. Он више није био дечак који весело трчкара по орошеним, сеоским пољима. Постајао је све повученији. Због Сашиног омаловажавања на Интернету, Маки је жалио због тамног сјаја своје коже. Није схватао да у својим очима има толико светлости , да би могао отопити глечере, засенити све небеске звезде. Ипак, Саша није одустајао. Зато, немој бити као он. Можда је судбина скројила да ти баш један свемирац удели који савет. Не дозволи да неко осети бол који је створен твојим рукама. Покушај да живиш као на мојој планети- у љубави, весељу, слози…Нека те сваког дана понесе дах среће попут облака звездане прашине. Знај, Интернет је попут брзе, планинске реке. Ако немарно затвориш очи и сувише се препустиш, може те одвести у опасност. Сазнах да понекада сећа на пешчану, морску обалу. Ако не пазиш, лака си мета оштрог камена. Зато буди опрезан. На интернету не смеш бити насилник, али се и таквих мораш чувати. Дакле, буди без Сашине охолости, а ако ипак доспеш у ситуацију несрећног Макија, одмах реци неком одраслом Земљанину.

     Знај, ја сам спознао и добре стране Интернета! Забави се,уживај, учи, играј се…Схватио сам да је Интернет забаван попут трчања по свемирској прашини! Важно је да будеш заштићен. Сада морам ићи. На мојој планети је већ време за звездану чајанку. Видимо се!

нарцис281

БЕЗБЕДНОСТ ДЕЦЕ НА ИНТЕРНЕТУ
СТАЛНО СЕ ЉУТИМ НА МОЈУ МАМУ
ЗАШТО МИ НЕ ДА МИРА БАР МАЛО
КО ДА ЈЕ НЕКИ ЉУТ ПОЛИЦАЈАЦ
ДО ЧЕГА ЊОЈ ЈЕ БАШ ТОЛИКО СТАЛО.
НЕ РАДИМ НИШТА, МАЛО СЕ ИГРАМ
ДА ЛИ ЈЕ ФЕЈСБУК ИЛ МОЖДА СКАЈП
НЕЋУ ЈА МАМА ЈОШ ДА СЕ УДАЈЕМ
ЈА ХОЋУ САМО МАЛО ДА ЛУДУЈЕМ.
ОНДА МИ ОНА ОБЈАСНИ ВЕШТО
ДА СЕ НА МРЕЖАМА КРИЈЕ И ЗЛО
НИСУ ТУ САМО СВИ ДОБРИ ЉУДИ
ИМА И ОНИХ ШТО ИХ ЗЛО БУДИ.
СТАРИЈИ ЉУДИ, А СЛИКЕ МЛАЂЕ
ПОЉУПЦИ, БОЦКАЊА ШТО НА ВАС ЛИЧЕ
ТИ МИСЛИШ СЛАДАК ЈЕ ДЕЧКО ИЗ ШКОЛЕ
А ОН ЈЕ САСВИМ ИЗ ДРУГЕ ПРИЧЕ.
И ЗАТО ПАЗИТЕ ДОБРО ДРУГАРИ
ЉУДИ СУ СПОСОБНИ ЗА РАЗНЕ СТВАРИ
ПРИЈАТЕЉ НЕ МОЖЕ БИТИ ВАМ СТРАН
УДАРИХ ТАДА ДЛАНОМ О ДЛАН.
ИЗВИНИ МАМА А И ТИ ТАТА
ГЛАВИЦА МОЈА ТЕК САДА СХВАТА
МОЈА БЕЗБЕДНОСТ НА ПРВОМ ЈЕ МЕСТУ
ИСТО ЈЕ КАО КАД ПРЕЛАЗИШ ЦЕСТУ.
СПРЕЧИМО ЗАТО СВЕ ЛОШЕ ЉУДЕ
КОЈИ У СЕБИ ПОЖУДУ БУДЕ
ДА НЕКОМ ДЕТЕТУ НАУДЕ СВЕСНО
ПОКАЖИМО ИМ ГДЕ ИМ ЈЕ МЕСТО.
МОЈЕ СУ ШИФРЕ ДОСТУПНЕ ВАМА
ЗАШТИТИТЕ МЕ ОД ЗЛА ШТО ВРЕБА
ИНТЕРНЕТ МОРА СИГУРАН БИТИ
НЕ СМЕ СЕ ИЗА НАЛОГА КРИТИ!!!
Плава визија

Безбедност деце на Интернету

 

Да ли је интернет чудо или справа

па да од њега децу боли глава.

још очима нису видели свет,

а сви би да се окаче на интернет.

 

Разумем ја напредак света,

али видим и колико то деци смета.

заборављају сестре, браће, очинство

и просто немају своје детињство.

 

Дечје игре, кликери и аутомобили,

све су заменили фејсбук и профили.

жалосно и тужно, шта да се каже

кад и прву симпатију на интернету траже.

 

Станите децо, срушиће вас криза,

најслађа је љубав директно изблиза.

волите се децо, као роса и цвеће

детињство се никад вратити неће.

 

Шта ће вам интернет да вам се по глави мота

да вам узима најлепши део живота.

зато молимо све људе света

скините децу са интернета.

 

Интернет користите само у сврхе корисне,

учите са њега

и проширујте видике.

 

Човићка

 

 

Повезане приче:

ЛЕЛА

 

Сећам се када је било добро. Када смо живели у предграђу; мој тата, моја мајка, домаћица, брат и ја.

Тада још нисам ишла у школу. Играла бих се са братом у задњем дворишту. Давид би узео ствари као што су камење и трава и направио најлепше играчке на свету. Сећам се, направио ми је лутку од кукуруза који нам је баба послала. Забио је траву уместо косе и гранчице уместо ногу и руку. Наравно, правила сам се да то не примећујем, јер био ми је рођендан и била сам бескрајно срећна. Била сам глупава и наивна. Као да гранчице стварно могу да ти донесу усхићење и срећу!

Тада сам можда мислила да је тако, али тада нисам држала iphone 5s у руци и нисам имала појма шта је Bershka.

Стваран живот почео је када сам отишла из села и кренула у средњу школу. Моје родитеље, сељаке, било је лако убедити да ми купе стан у граду да не бих путовала у школу. Са 15 година живела сам сан сваког тинејџера на свету. Мој стан, на 5 минута од школе, цимерка, уједно и најбоља другарица из основне, и све што пожелим од родитеља.

Први дан школе провеле смо заједно, Вида и ја. Биле смо усхићене да видимо све те девојке из града које прате моду! Ugg чизме су ми се одмах допале. Први пут сам их видела на девојци из разреда. Ушетала је у учионицу као у филмовима; знате оне успорене сцене, када се чује музика која дочарава лепоту девојке која улази. Кунем вам се, када је отворила врата и замахнула савршено равном косом (тада сам се још увек питала како јој ни једна длака са главе није залутала, не знајући шта је пегла за косу), као да сам чула Beyonce како пева Run the World.

Испоставило се да се зове Уна и да је ћерка нашег познатог политичара, али не иде у приватну школу, јер су тамо само нафуране глупаче, како је сама рекла, за време ужине, док смо се упознавале. Нисам била сигурна шта је тачно нафурана глупача, али сам само климнула главом. Из неког непознатог разлога Уна је изабрала мене за једну од срећница које ће моћи да јој приђу и друже се са њом, ако испуне критеријум. Гледала сам је опчињено.

Вида није делила моје мишљење.

Сећам се дана када сам престала да будем блиска са Видом. Уна је седела испред нас на српском. Нисам могла да одолим, а да не пређем руком преко њене савршене косе. Уна се окренула, ударила моју руку и рекла: “Ало, сељанко, можда те готивим, али НИКО не дира моју косу. Следећи пут има руку да ти ишчупам!” После тога је благо нагла главу уназад и насмејала се као да зна све на свету. Као да поседује то место. Волела бих да ја знам тако да се смејем. “Извини… ја… ја само… предивна је; како је тако равна?”

Вида, која се изгледа информисала пре мене, добацила је не гледајући Уну: “Дај Лепосава, пегла за косу. И њена коса је скроз спржена, нема ту ништа лепо.”

Мени је била лепа – у односу на наше сеоске плетенице, све је било лепше Уна је само погледала Виду и рекла јој нешто о кристалима за косу и о томе како тако може да прича са свињама, а онда је опсовала тако жестоко да смо и Вида и ја остале затечене цео час после тога. Свакако да једна дама није требало тако да прича, али у граду као да није било дама. Биле су то јаке жене, попут Уне.

Те вечери Вида и ја смо се стравично посвађале. Она је мислила да је Уна грозна и да не би требало да се дружим са њом. Била је љубоморна, видело се из авиона. Поновила сам оно што је Уна тог дана рекла на српском и отишла на спавање. Језик ми је забридео под тако тешким речима. Никад више са Видом нисам села у исту клупу.

С обзиром да смо обе желеле да наставимо са школовањем и животом у граду, Вида и ја ништа нисмо помињале родитељима, али смо се исто тако правиле да ова друга не постоји.

У наредних годину дана постала сам Уна два, а касније и Уна плус. Прво ме је у друштву звала Лела, јер је Лепосава, моје право име, превише, “као за краву”. Онда ме је одвела у шопинг, па код фризера где сам офарбала косу у плаво са праменовима боје меда, да не бих изгледала тако затуцано и глупаво; скинула ми је наочаре и учланила у њену теретану.

 Јеле смо само веганску храну (односно, ја сам се правила да само то једем како бих очувала свој статус код Уне) и то у ресторанима, окружене мушкарцима у оделима, који су се редовно освртали за нама. Код куће сам јела само сланине и лука, што су ми моји редовно слали, како новца, због силног шопинга, за нешто друго више нисам имала). Када сам питала Уну зашто се мушкарци окрећу за нама, рекла је да се диве нашој одећи и да не ходам као претучена, него као дама, јер тек онда одећа долази до изражаја. Нисам имала појма.

Уна је мењала момке на сваких месец дана. Сваки је био старији, јер није волела драму средњошколаца. Имала је једног са којим се редовно виђала, још од почетка прве године. Он је био много старији, никад их нисам видела како се љубе, али је после сусрета са њим увек била јако срећна. Такође, петком је долазила необично срећна у школу, а и очи су јој биле чудно цакласте.

Једном ми је Вида у пролазу рекла да се дружим са наркоманком. Ја сам јој објаснила шта ми је Уна рекла. “Знаш, петком волим да се исплачем пред школу; када избацим те емоције, будем срећнија.” Вида се насмејла на глас. Наравно, била је завидна, она није знала Унине тајне као ја. Ни у једном моменту нисам посумњала у Унине речи, јер, Боже мој, после њих ме је загрлила и рекла да то никоме не кажем, јер ће мислити да је слаба.

У друштву је Уна према мени била као сестра. Насамо је била мало другачија. Волела је да ме вређа, да ми говори како сам глупа и разне друге гадости. Ја сам увек ћутала, јер то су били савети и она је била моја другарица. Имале смо шифре. На пример, када бих рекла нешто погрешно, Уна би рекла “То је тако шик”! У преводу је значило да ми тог дана неће дати да идем са њом у кафић ако не ућутим. Разне друге ствари сметале су Уни: мој акценат, начин на који ходам, када се нашминкам како не би требало или када се средим више од ње – за такве ствари била бих кажњавана.

Тих дана учила сам ноћу, јер су моји очекивали најбоље резултате. Уна је ноћу излаила са неким другим друштвом. Дуго се љутила на мене зато што не излазим, али то нисам могла да променим, у супротном би ми укинули џепарац. И овако сам била у мањку.

Уни су оцене плаћали родитељи.

После прве године, била сам привлачнија од Уне, чега тада нисам била свесна ,јер сам редовно ишла у теретану и јела још по нешто сем салата за ручак. Наравно, она то није знала. Мој живот је свима около изгледао као из снова. Због мог изгледа и недостатка самопоуздања Уна ме је све више и више кињила. То јест – саветовала.

Почела сам да плачем ноћима. Мислила сам, ако Уна може с времена на време да плаче, могу и ја. Полако сам се удаљавала од ње и била сам исцрпљена. Уна је схватила да нешто није у реду. Када ме је један дан, после школе, питала шта се дешава са мном, мислила сам да јој је стало. Ипак нисам знала шта да кажем. Нисам могла рећи да ми њене примедбе долазе као шамари и да више не знам како да јој удовољим, јер она је то радила за моје добро. Била ми је најбоља другарица. “Немам пара.”

Најлакше је било рећи то зато што је мој изговор био делимично тачан. “Моји не шаљу довољно, не знам шта да радим.”

 “Лудице, па зар немаш посао?”

Тада сам први пут сазнала за Унин “посао”. Уна је била нека врста интернет фото-модела.

 

ПОЧЕТАК КРАЈА

 

Лето после првог разреда, провела сам код мојих на селу. Када сам дошла кући мама ме није препознала. По селу се причало да се нова девојка доселила. Мој брат није био одушевљен променом. Једном приликом ми је рекао да га јако подсећам на једну девојку из бившег разреда. Казао је да сада та девојка ради на улици.

Тог лета провела сам доста времена са братом, који је, пошто је положио све испите на факултету, имао времена за мене. Сећам се да сам била срећна. То ме је све подсећало на дане када сам ишла у основну школу. Рај се ускоро завршио.

Петог септембра, после школе, требало је да се нађем са Уном да ми покаже свој посао. Када сам дошла до адресе коју ми је дала, преда мном је стајала висока стаклена зграда. Нисам је до тада примећивала. Била је на свега 20 минута од наше школе. Ушла сам. Дочекала ме је девојка у сакоу и сукњи – изгледала је пословно. Осетила сам треперење у стомаку када ме је упитала шта ми треба. Направила сам свој професионални израз лица (који сам научила од Уне) и рекла: “Имам заказан фото-шутинг.”

Девојка се осмехнула и спровела ме кроз мноштво ходника у собу са спремном опремом.

“Стигла си!!!” вриснула је Уна, сва усхићена.

“Ово је Драган, он је наш менаџер.”

Да ли је она стварно рекла наш? Да ли је могуће да ће ми се због ове девојке испунити сви снови из детињства? Знала сам да ми жели добро. Она је моја најбоља другарица.

Драган је био тип са ким се Уна виђала, онај старији. Значи, није јој био дечко.

“Ћао, лепотице. Знао сам да Уна неће погрешити када сам јој рекао да ми изабере неку са урођеним талентом.” Намигнуо је и мој стомак се преврнуо. Суђено ми је.

Следећих сат времена се сећам као у измаглици. Спремање, шминкање, фризура; као прави фото-модел. На сету сам гледала Уну и имитирала њене позе. Извијала је своје тело тако зналачки, тако заводљиво. “Браво, Уна! Браво, мацо! Само још мало… аха, то је то!“

Све што сам хтела јесу били такви коментари. Окренула сам позадину камери и упутила јој поглед. “Најбрже учиш од свих! Прави таленат, само тако, мацо.”

Том изјавом као да је избрисао све речи разума у мом мозгу – радила сам као по команди; ничега ме није било срамота.

Када смо завршиле, Драган ми је показао сајт наше модне агенције. (Обожавала сам кад неко од њих каже наше. Припадала сам.) Било је ту много девојака, све те професионалне слике. Свака девојка је имала своје претплатнике Људи су плаћали да виде њихове фотографије!

“Твоје фотке ће бити тражене, мацо. Ти си зведа, већ видим.”

Драган ми је направио посебан профил и за недељу дана већ сам имала 100 претплатника. Све је ишло као по лоју, била сам много срећнија, чак се и Уна понашала боље према мени. Ускоро сам добила и прву плату. (Више него што су ми моји слали месечно!) Када је Уна видела суму коју сам добила, рекла је да мора да се много свиђам клијентима. Видело се да је несигурна. То ми је ласкало.

Сећам се да сам позвала маму тог дана. Хтела сам све да јој испричам, била сам тако узбуђена. Из неког непознатог разлога у грлу ми је стајала кнедла величине тениске лоптице и спречавала ме да изговорим те речи. Рекла сам себи да то није ништа; па ни Уна није рекла својима за посао. То је нормално.

Једног обичног петка каснила сам на фото-шутинг, јер ми се аутобус покварио. Када сам улетела у собу за сликање, видела сам Уну у доњем вешу како се без имало срама слика у мени тада незамисливим позама. Стајала сам непомично. Чак мислим да сам испустила крик очајања и чуђења. Тада ме је Драган погледао. “Ћао мачкице! Касниш! Имаш у соби костим, као Унин, само црвени. Пресвуци се, па да кренемо!”

Нисам могла да се помакнем. “Шта је сељанчице? Није ово много другачије од одеће коју иначе носиш”, била је окрутна. “Разумећемо ако не можеш ово да поднесеш”, прешла је рукама по свом скоро нагом телу, “само најбољи могу. Знаш, многи из села су одустали…”

Уна се заводнички окренула и наставила са радом.Том изјавом као да ме је вратила у време првог дана школе. Ја нисам сељанчица. Ја сам напредовала. Ваљда.

“Може она то, зар не, мацо? Ти си звезда, упамти.” Рекао је Драган и окренуо се ка Уни.

У једном тренутку сам чак помислила да се одем кући и да се не враћам. Али, ја сам звезда. Звездама је тешко. Учинила сам (не)очекивано и отишла да се пресвучем. Тог дана била сам најбоља на снимању и радила сам ствари за које нисам знала да сам способна. Само тог дана добила сам још 150 претплатника.

У наредних 6 месеци, много ствари се променило. Све више сам се посвећивала послу. Ноћу бих се средила, обукла несто тесно и причала преко камере са својим клијентима. Били су то мушкарци, исти као у ресторанима где смо Уна и ја ручале. Слала сам им пољубце, шапутала, намигивала и навлачила их да посећују мој профил што више. Била сам привлачна, људи су ме желели. Стизали су ми мејлови обожавалаца. Желели су да ме упознају. Писали су како сам им променила живот, како ниједна девојка није тако посебна. Била сам много успешнија од Уне. Улоге су нам се замениле – ја сам почела да бирам где ћемо да идемо и шта ћемо да радимо. Говорила сам јој како да се обуче и нашминка. Све је било савршено.

Онда сам попустила у школи. Моји су запретили да ћу морати да путујем у школу ако тако наставим. Почела сам да им шаљем поклончиће и лагала како радим у центру за заштиту животиња. Мама је била тако поносна на мене, хвалила се свим комшиницама. Рекла сам себи да радим праву ствар, јер би она направила драму ни око чега, ако би сазнала шта радим. Осећала сам се као да знам ствари које други људи не знају, чак сам почела да се кикоћем на онај начин као Уна. Била сам појам за све остале.

Једног дана у спам пошти случајно сам набасала на један занимљив мејл. Био је од момка по имену Игор. Рекао је да ми је гледао све слике и да никада није видео лепшу девојку. Ништа у мејлу није било чудно, сем поруке на крају. “Волео бих да те упознам, изгледаш као паметна девојка. Ако желиш, додај ме на фејсбуку.”

Испод задње реченице био је линк његовог профила. Имао је око 100 пријатеља и неколико слика. Није био претерано активан. Мени, наравно, ништа није било сумњиво када сам видела слике презгодног момка који је испуњавао све моје фантазије. Мислим да ме је освојила реченица у којој он каже да изгледам као паметна девојка. Комплименте сам добијала сваког дана, али нико ми није говорио да сам бистра, само је мој изглед привлачио људе.

Без много размишљања послала сам му захтев за пријатељство. Никоме, па ни Уни, дуго нисам говорила за Игора. За то време полако смо се упознавали, дописивали смо се 24/7, а једном сам ухватила себе како сам два сата седела на кревету и чекала да се врати на чет. Игор је био другачији, због њега сам се осећала вредно. Редовно ми је говорио како му се свиђа начин на који размишљам, био је ту за мене, био је мој ослонац. Обраћао је пажњу на ствари на које други људи нису. За остале сам била лепотица, за њега сам била потпуна личност. Почела сам да слушам музику коју ми је препоручио, читала сам књиге које он чита, радила сам све што ми каже. Осећала сам се испуњено на свим пољима.

Никада до тада нисам имала дечка. Имала сам оне које је Уна намештала. Појављивала бих се са њима у јавности, али никад им се не бих јављала насамо. Ни један ми није био занимљив. Све су то били симпатични момци, али Уна их је бирала чисто да би ми одржала статус у друштву.

Када је почела трећа година, Игор и ја смо још увек били “заједно“. На мојој интернет страни било је све више претплатника, а и број слика се повећавао. Још увек сам себи говорила да слике у танга купаћем костиму јесу само реклама за фирму која их продаје. Игору је све више сметао мој посао, а све се мање понашао као особа у коју сам се заљубила. Постао је опсесиван, осуђивао ме је. Када ми га је више било доста, јер нисам навикла на критике, послала сам му поруку о томе како не желим да се наш однос настави. Није ми се јављао три дана, а онда ме је назвао и рекао да ме воли. Те речи су ме дотакле, замутиле ум и измамиле осмех на лице. Извињавао се, није желео да се све заврши. Тада ми је први пут предложио да се видимо и уживо.

ШТА ЈЕ ЈЕДНОМ ТАМО, ЗАУВЕК ЈЕ

 

Дуго сам размишљала шта би требало да урадим. Дани су пролазили, Игор је бивао онај стари, с тим што ме је сваког дана подсећао на свој предлог. Схватила сам да не можемо заувек да се само дописујемо и одлучила да се обратим Уни.

Уна, која је тада већ постала моја марионета, није имала ништа паметно да каже. Навикла је да се сложи са сваким мојим мишљењем и није била ни од какве помоћи. Нисам имала коме да се обратим, притисак је растао, а мени је очајнички требао савет. Оно што ми је заправо очајнички требало била је подршка и љубав. То сам добијала од Игора, али он није могао да ми помогне овај пут.

Родитељима нисам смела да кажем, а знала сам да би им Давид испричао све ако бих се њему обратила. Једина преостала особа била је Вида. Наш однос је постао трпељив, мада сам знала да ми никада није опростила издају. Одавали су је погледи пуни презира у пролазу. Цоктање када бих причала телефоном са Уном. Или превртање очима када бих прескочила вечеру.

Тог уторка сам јој се обратила док смо јеле пре школе. “Вида, могу ли нешто да те питам?”

Подигла је поглед. “Аха, шта год ти треба.” Осетила сам призвук непријатељског у њеном гласу. Недостајали су ми наши стари разговори о свему и свачему. Знала сам да то никада више нећу имати.

“Постоји овај момак, с којим причам преко интернета… и не знам да ли да идем да се видим са њим. Па ми треба савет.” Било је јако тешко изговорити те речи. Не знам шта сам очекивала од Виде. Ваљда сам мислила да ће ме загрлити и рећи да не идем, да имам њу и да ми он не треба. Ваљда сам мислила да ће се све вратити у нормалу.

“Шта напокон си схватила да испод равне косе нема пуно мозга, па си дошла код мене? Уствари, шта ме брига, немој само да је нека педофилчина…” Оставила је суђе у судоперу и ноншалантно напустила просторију. Није се ни окренула.

Њено понашање је било сасвим на месту и логично. Не знам шта је у мени тада пукло, али сам после њеног изалска забила главу у шаке и плакала бар још пола сата. Говорила сам себи да је то женска сујета, да Вида не познаје Игора као ја и да он не може бити педофил. Па, нисам тако глупа. Још увек није преболела мој успех у односу на њу, говорила сам себи.

Иако сам била тако убеђена, у моменту када сам хтела да пошањем поруку Игору када и где да се нађемо, руке су ми задрхтале и нисам могла. Таман кад сам опет смогла снаге, омела ме је уводна шпица емисије са тв-а. Био је укључен МТV и тадa сам први пут чула за емисију по имену Catfish.

У емисији су људи звали браћу који су им помагали да открију ко је особа са којом су се дописивали преко интернета. Без имало размишљања позвала сам број и пријавила се.

Месец дана сам чекала одговор креатора емисије, а онда ми је стигао мејл о томе како желе да ми помогну. У том тренутку нила сам до неба захвална Види, која је убацила тог црва сумње у моје мисли, јер без ње никада не бих позвала ове момке.

Наредних неколико месеци прошло је убрзано. Сећам се снимања, намештања сцена, саме себе – како се претварам да је све у реду – пред Уном и остатком света. Била сам уверена да радим праву ствар. Оно што сам превидела јесте уговор који сам потписала са продуцентима. Све што се деси они су имали право да објаве у једној епизоди емисије. Нисам размишљала о томе како ће моји родитељи, моја школа и буквално цео мој свет сазнати за мој такозвани посао и аферу са Игором.

У тим моментима себе сам убеђивала како ће се све добро завршити, како ће се испоставити да је Игор љубав мог живота, како ћу постати славан модел (јер већ јесам модел – зар не?), Вида ће ми опростити, све као на филму. Само што живот није филм и често буде пуно бруталнији него филмови.

Као што можете претпоставити, када је дошао дан да упознам Игора, није све било како сам замишљала. Момци из екипе су први ушли у његов стан и тамо пронашли само маторог перверзњака. Стан му је био облепљен сликама са моје моделинг странице, имао је безброј различитих профила на интернет мрежама, а остале гадости у његовом стану немам жељу ни да помињем. Мој свет се разрушио. “Игор”, односно, Слободан, како се стварно звао, био је јако далеко од принца на белом коњу. Ухапсили су га и, на срећу, пронашли доказе да је требало да будем његова прва жртва.

Можете мислити како сам се осећала када је једини ослонац у мом животу био сломљен. Све је почело да се руши. У мом очајању заборавила сам на чињеницу да ће мој приватни живот бити представљен у епизоди емисије.

Када је специјална епизода била објављена, Драганова “моделинг компанија” била је затворена, а он ухапшен, јер се бавио дечијом порнографијом. Наравно, можда су укинули компанију, али профили и слике су остали на интернету. Као ожиљци који не зарастају.

Тек када се по школи прочуло како сам зарађивала за скупе ствари, схватила сам озбиљност ситуације. Лепили су моје слике по школи. На друштвеним мрежама стизале су ми неприкладне поруке са непристојним понудама. Била сам тема школе, оговарали су ме, прозивали, а што је најгоре, имали су и разлога за то. Колико год себе заваравала, ја сам та која је пристала да се слика полунага за одрасле мушкарце.

Моји родитељи су били у шоку. Очекивала сам нешто драматично, да ће ме се одрећи. То се није десило. Били су бесни на мене, једно на друго, али највише сами на себе, зато што су дозволили да се тако нешто деси. Моја мајка је из очајања почела да се повређује, а онда завршила код психијатра. Мој отац није могао да поднесе све то и на крају су се развели.

Мој брат је спас пронашао у науци. Завршио је факултет, докторирао је и сада живи у Аустралији. Оженио се и има троје деце.

Вида ми је пружила подршку када је видела шта се заправо десило, али никада се нисмо вратиле на старо.

Обуставила сам сваки контакт са Уном.

Повукла сам се у себе и сада сам на факултету.

Сада схватам да сам уништила сопствену породицу и сопствени живот из хира и потребе да имам нешто више и боље. Претпостављам да сам тада у недостатку правих животних вредности бег (односно излаз из сиромаштва и несигурности коју сам имала самом чињеницом да сам девојка из села, у граду) нашла у пролазним стварима.

Али неке ствари нису пролазне. Као на пример моје фотографије, које још увек живе на интернету. И не знам шта бих једног дана рекла када би моја деца набасала на такву слику. Пазите шта качите на интернет. Једном када је тамо, заувек је.

 

Arabella